човек и да руча и да вечера за један динар. Гостионица код Белог лабуда није била чувена само са своје јевтиноће, колико и с нечувено замашних порција добра, укусна и вазда фришка јела и многих других добрих страна. Кажу, да би угоститељка, г. Жанета, сваког свог госта по лицу познала — како стоји с кесом и желуцем. Она би овим бедницима приступала као најотменијим својим гостима, нашла би им сама место, понудила би их да седну, па би им смешећи се рекла:

«Добро сте ми дошли, господо!.. Седите! — ви сте данас моји гости!...» и одмах би наредила да им се донесе ручак ил’ вечера — како је већ чему време било.

Њена је гостионица имала четири одељења. Два су била првог а два другог реда. У самој ствари ово је било само по називу: јело, услуга и све остало било је свуда подједнако. Разуме се по себи, да је гостионица била вазда пуна пунцита. У време ручка и вечере човек није могао да добије место где да седне. — Редовни гости г. Жанетини били су радници и ђаци из сиромашнијих кућа; али се врло често дешавало, да се вечером искупи по неколико десетина — медицинара, правника, филозофа, техничара и из отменијих кућа. Жанета би им одредила своје најбоље одељење.

Ови би млади људи обично претресали дневна питања, критиковали би ове и оне владине поступке,