миловаше с пуно материнске њежности и милоште. Оне гледаху једна у другу, а крупне сузе блистаху им се у очима. Андронита је нешто шаптала својој ћери. Ова је слушала с пуно интереса. И само би с часа на час преко њена бледа лица прелазио по који таман облачак. Једном је хтела као опржена да скочи — да од своје побегне мајке; али јој Андронита није дала. Она је држала своју ћер за руку као утопљеница....

«Ето, Адело, сад знаш све,» повикала је несретна мајка. «Ти си мој анђео — ти си ме задржала да се у нов грех не уваљујем... Ти си мој свештеник — теби сам се исповедила.... Сад ми је души лакше, сад ћу мирно да умрем».

Адела беше бледа, нема... Она је од своје мајке чула много, врло много. На њено се чело навукоше тамне боре. Оне се тамо скаменише. Срце јој се грчевито стеже, а у грудма осети нешто хладно, тешко — као санту леда. Пред очима јој сташе играти светлаци, а соба, предмети по соби почеше се витлати у ковитлац.... Она се заљуља и — колико је дуга паде онесвешћена пред запрепашћену и полумртву мајку...

XIX

— У оно доба, настави г. учитељ своју занимљиву причу, беше на гласу гостионица код Белог лабуда у улици Монмартовој у П.... Тамо је могао