Адела је била занемила. Паде јој на ум ноћашње материно бунцање, паде јој на ум данашња злосретна парница, и све се то споји са садањим говором њезине матере, с тешким грехом што га ова на души носи.... Све ове мисли посукташе као црни паклени ројеви ... Она је дрктала од страшна сна, који се поче да претвара у још страшнију јаву....

Андронита се наједаред окрете:

«Адело, ћери моја, данас је суђење — је ли?...»

Адела је ћутала.

«И суд ће да пресуди — знам како.... сигурна сам... То је страшно!...»

Адела се, трже. У гласу њене матере беше нечега, што је Аделу као гром погодило.

«Јеси писала судбеном столу да доћи не могу? упита Андронита и на устима јој се опази необичан осмејак.

— Нисам, одговори Адела потресено, хоћу ли да му сад пишем?...

— Јес, јес, пиши му. Видиш, слаба сам — не могу ићи; а не можеш ни ти.... Ти треба да си сад увек код твоје мајке... Нека их нек суде — како хоће и како знају!... Ја ћу опет да чиним своје — морам! — пре се не могу растати с грешном душом!...»

После неколико тренутака, послужитељ г. Андроните однео је једно писамце судбеном столу....

Адела беше села до своје, боне мајке. Г. Андронита, беше узела лепу белу руку своје ћери па је