— као на последњем растанку.... Обе беху клонуле, изнемогле. Прва од потреса и тешке боље; друга од обојега, и од још нечег страшнијега — од помисли, да своју не изгуби мајку.

«Не, не, повика Адела вама неће ништа бити... Ви лепо, разумно говорите — лепо гледате.... Како сте ноћас ружно изгледали!... Ја сам се молила богу... — Бог је чуо моју молитву.... Ви сте мирно заспали.... Ви ћете да живите... Ја ћу се и дан и ноћ богу молити.... Он ће вам дати живота и здравља и — ја ћу од сад увек....»

Адела се загуши у плачу и јецању.

«Немој плакати, чедо моје», рече г. Андронита нешто мирнијим тоном, «немој плакати!... Мени, може дати бог, неће бити ништа — бог је милостив.... Мени је истина тешко, врло тешко; ал не толико од боље колико од нечег другог.... То ме мучи, гризе, кида живот мој.... Ко зна? — ја не знам.... можда у свему лежи неумитни прст судбине!... Ми смо слаба створења, ми смо играчка неке невидљиве силе, моћи, која нас је и хитила у ово море од страсти, прохтева, беда, невоља, несрећа и хиљаду других наших господара.... На мојој је души тежак грех.... Он ме притискује као поноћна мора, он мучи душу моју — он је отровао цео живот мој.... Коме да га откријем — коме да се исповедим?...»

Г. Андронита је окренула главу од своје ћери Њен је глас дрктао као у тешке покајнице.