«Ох, теби боже хвала — кад једном свану!... То беше тешка ноћ!... мало сам приспала.... А ти, чедо моје, јеси ти што спавала? — Ниси, знам!... иди — одмори се!... Мени је сад боље....»

Адела је ћутала. Црна минула ноћ није јој с ума силазила.

«Је ли когод долазио — јеси коме јављала за моју слабост? упита Андронита изнемогло.

— Нисам... одговори Адела и дубоко уздахну»

— Добро си учинила.... Знам, много сам којешта трабуњала. Овакву сам грозницу још једном у животу имала — давно је то било; и она беше тешка страшна ноћ... чини ми се ово је наставак оне.... Ја у грозници свашта говорим — тако је, без сумње, и ноћас било? упита г-ђа Андронита своју ћер, а очи јој се напунише суза.

— Било вам је врло тешко, мати, одговори Адела избегавајући овај говор, ја управ и не знам, не памтим шта сте говорили....

— Јес, јес; ја знам све... Ја сам одвећ потресена... Бог је милостив — ја ово не могу да преживим.... Сирото моје дете — на коме га остављам?!... Како све хоће да прими своју награду.... то рече, па се окрете од своје ћери, а крупне јој сузе грунуше из очију.

— За име бога, мајко, не говорите тако.... Ви ми срце парате!» повика Адела и бризну у плач и јецање.

Андронита се окрете....

Мати и ћер гледаху једна другу тужно и невесело