биље по путањи слабога човека — сади и биље рајске сладости и биље отровних горчина.... биље добра и биље зла!...

II

— Није прошла ни година, настави г. учитељ своју причу, а већ се стушти небо среће над главама наших бегунаца.

Бомјер паде на болесничку постељу, паде да се не дигне.

Први знаци болести већ се показаше као гласници немиле смрти. Његове се очи замутише; а крупне сузе облише његово зајапурено лице.... Он виде развалину свију својих снова.

Кад је Артур умро, имао је коме да остави свога сина; али чијој заштити, чијој бризи оставља Бомјер свога друга и она два нејака створења? —

Ова помисао беше му тежа од самртних мука. Ову тешку бољу однесе он у хладни гроб.

Јес, јес — и пошто је умро, на његовом се бледом челу беху сабрале и скамениле оне три боре, те казиваху како је његова душа — тужна и брижна оставила ову привремену крамину своју!

При последњем часу свом рекао је својој жени:

«Андронито.... друже ној.... ми се растајемо — на веки!... Васпитај нашу малу Аделу — достојно имену дома нашег!... Буди тако исто добра мати Артуровом сину као и нашем јединчету!... У мојој