суза, па би, јецајући, молила бога, да се смилује и да подари здравља и живота њеној немоћној мајци.... Али би се одмах тргла, чим би њена мати почела да бунца:

«Не дајте.... убише ме!... Флавије, мало моје сироче — опрости ми!... водите ме Флавију.... хоћу да му дам огрлицу.... Време је.... Рекао је Бомјер — мој добри Бомјер — како ме је заклео!... Тако.... на!... узми — на!... што не узмеш!... Змијо проклета!... што се ти мешаш!... ја те мрзим — одлази!... ајој!... ајој!... помагајте.... не дајте, удави ме!!...»

И скочила би као бесомучена , па би унезверно бленула по соби...

«Адело, чедо моје, јеси ти то?...» упитала би дркћућим гласом.... «Ох, то беше страшан сан!...»

«Ја сам, моја слатка мајко, ја сам — ево ме код тебе!» одговорила би Адела усплахирено....»

Ово је била страшна ноћ — ноћ у очи суђења.

Пред саму зору Андронита се мало смири. Ватра мало попусти, па неста и бунцања. Тад је Адела опет пала на колена те се богу помолила — благодарила му што се смиловао на тешке муке њене матере. Овако тужна и бледа изгледала је као добри анђео који се богу моли за грешне и слабе људе.

И кад први сунчани зраци обасјаше кроз прозор, Андронита прогледа и изнемоглим гласом проговори: