Лице јој беше зајапурено, дисање тешко, а бунцање све јаче и јаче.

«Артуре!... не љути се!... ја те и сад волем!... Ја те никад заборавила нисам!... узела сам огрлицу твоје Ане.... јес... не дам је!.. Она је већ моја!... То ми је од тебе спомен!... Не знам је ли жив.... он није твој син.... он је Анин.... за то га мрзим!... г. Жилкреде — не дај ме!... Зар мене да уапсе?!.. шта ће рећи мој муж — Бомјер?!..»

У овом бунцању назираше престрављена Адела страшну исповест своје злосретне матере.... У глухо поноћно доба њена се мајка разговарала, препирала, рвала, свађала — с ким? —

С мртвима!...

Адела је све чула, све упамтила. Она ову ноћ није до смрти заборавила. Њена је мати у самртном заносу, у тешким мукама непрестано помињала: Флавија, Артура, Ану Севињску, Бомјера и још многа друга имена, која, Адела, никад чула није.... Шта је значило ово све? — Адела није знала. Она је слутила, она је од сваког овог тајанственог имена презала... Чињаше јој се, е су ово дуси с онога света, дошли су, да јој одведу њену милу мајку....

«Ох, ја сам свему крива! запиштала би јадница.... ако, моја умре мајка? — куку мени!... ја сам је убила!...

И тада би пала на колена поред своје боне матере, склопила би руке, погледала би небу с пуним очима