глухо доба ноћи, а она сама самцита са својом боном мајком. Хтела је да виче очуха — није смела. Мајка јој бунца — помиње страшне ствари.

Она би скочила, узела чашу воде, покропила би је мало по лицу, па би јој рекла:

«Мајко, мајко, моја слатка мајко — пробуди се, разбери се !...»

И г. Андронита би отворила своје велике светле очи, погледала би Аделу, па би изнемоглим гласом рекла:

«А... шта је, ћери моја?...» и одмах би се занела.

Адела би је звала, викала — аја, Андронита би ударила у бунцање:

«Бомјере — не карај не!.. карај ме, — ја те нисам послушала!... Не знам ја где је дете — баба Џома зна... Она га је одвела... Ано Севињска — чуј!... ја сам ти се осветила.... Ти си мене понизила — убила.... и ја сам твога сина.... Адело!... не дај ме — удавише ме!...

Адела би скочила и вриснула:

«Мајко, мајко, слатка мајко.... пробуди се !...»

Андронита би опет прогледала. Очи су јој постале још страшније, замућеније.

«Воде!...» прошаптала би промуклим гласом.

Адела би јој додала воде. Она би се напила; али би се и загрцнула, закашљала и тешко јаукнула:

«Пусти ме да легнем.... ах, тешких мука!.. и одмах би се занела.