Г. Андронита је волела своју ћер као очи у глави, као свој живот. Адела беше њено и првенче и мезимче — њено јединче. Адела беше свежа, весела, хитра — право срнче; она беше мудра, паметна, разборита и лепа као — уписана. Она беше најлепши пролетњи цвет, она беше — понос материн. Г. Андронита је познавала чисто срце и невину душу своје ћери. Она никад није пружила руку да ову чистоту, да ову невиност дотакне. Њен први покушај беше онда, кад је оно, по савету својих кућних пријатеља, обећала, да ће и своју лепу ћер довести у судску дворану. Она се није надала да ће наићи на онај и онакви отпор своје ћери.... Тај отпор беше, као што знамо, пун достојанства. Он беше много јачи но ауторитет воље материне.... Адела је одржала победу; али је и своју убила мајку.

Андрониту је дакле спопала љута грозница.... За зимом иде врућиштина.... У врућиштини се човек занесе. Око пола ноћи Андронита је почела да бунца. Ово је Аделу престравило.

А и јес било страшно.

«Флавије, мој мали Флавије... сиромах!... он није више жив.... давно је преминуо.... Ја сам га убила... Ено га — одведоше га.... Не дајте — изгоре све!... Нека, нек гори — ја сам рекла!...»

Ово беху прве речи које је несретна мајка у своме бунилу изговорила.

И Адела је била готово изван себе. Беше настало