на софу. Тако је неко време г. Андронита остала бледа и непомична.

Адела није знала шта да ради. Хтела је да виче за помоћ; па није смела — бојала се да не учини горе Она се смела и бризнула у плач:

«Ох, слатка мајко, ја сам те убила!....»

Андронита прогледа. Њене очи беху помућене. «Мајко, слатка мајко — шта ти је?... Куку мени кукавици — ја сам свему крива!...

— Ниси ти крива, дете моје, ниси ти... мајка, грешна мајка твоја — свему је крива!...»

То рече па се сва стресе:

«У... у... ала ме дрхат подузима!.,. Проклета зима — са самог срца иде!... у... у...! Адело! —

— Чујем, моја слатка мајко... одазва се Адела уздркталим гласом.

— Покри ме, добро ме покри.. Затвори врата, прозоре!... Хладан ветар дува, чини ми се, са свију страна.»

Адела је видила да јој је мајци тешко, врло тешко.

«И — ово је све мене ради!» запиштала је сирота.

Андронита је погледи.

«Не плачи, чедо моје, не бој се!... Грозница мала — проћи ће... Сутра ће ми, знам, бити боље... Не мој ником ни да казујеш да сам слаба... Хоћу овде мирно да лежим у твојој соби — с дететом својим, с мојом Аделом...»