И негова је душа била потресена — он је прошаптао:

«Благо земљи, благо народу — где се овако правда брани; благо земљи, благо народу, где се о узвишености судова овако мисли!... Та земља, тај народ — сијаће као сунце — биће светла образа и пред светом и пред историјом!..»

После неколико тренутака, г. преседник устаде — баци таман и хладан поглед по целој публици, погледа обе парничне стране, па рече — са свим «званичним тоном»:

»Дело ово потребује озбиљна расматрања, проучавања — са тога се оно данас пресудити не може...»

Судбене ће новине огласити дан пресуђења и саопштења пресуде...

Седница је судбеног стола закључена!....

XVIII

— Наша би приповетка остала неподпуна, настави г. учитељ даље, — кад се не би вратили на она збића, која су се догодила после оног разговора између г. Андроните и госпођице Аделе — између ћерке и матере.

Г. Андронита, потресена говором своје честите ћери, беше добила малу несвестицу. Она је сва клонула. Адела, и ако поплашена, беше толико снажна и при себи, да је могла своју матер полако да спусти