сам за се, казао све.... А сви скупа нису могли ништа више да покажу, но опет — све. И све једно с другим не казује ништа више но опет — све... Па и сам спорни предмет показао је, обелоданио је — све.... Но то још није све!... И само слепило стогодишњег старца — показало је, обелоданило је све.... Друкчије није могло ни да буде. Истина је апсолутна. Обуците је у које хоћете рухо — она ће остати истина; скините је, оставите је нагу — она ће и онда остати — нага истина!...

Славни судбени столе!

И суд је символ — истине... Ја од те истине тражим — истину!! — —

Тражим пресуду!...»

Последње речи г. Босија прођоше кроз душу сакупљене публике као електрична струја... У гласу г. Босија беше нечега што не припада грешним људима. То беше глас уцвиљеног анђела правде — анђела, који је с неба слетио да заштити чистоту земаљске правде — да је грешне руке не, оскрнаве... Све се ућутало, све је онемило пред овим узвишеним гласом...

Г. преседник, г. г. судије беху оборили главе... Г. Мишеље беше занемио, побледио; г. Жилкред престављаше слику сатане, кога је муња громовника погодила... Г. Огист Дегиљ гледаше с неком побожношћу у лице овог браниоца правде; а г. Флавије — шта је он радио, шта је мислио? —

Метаподаци

  • Драгоцена огрлица: прича у своје време : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • OCR и корекција текста: Александра Томашевић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Штампарија Н. Стефановића и Друга COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1880 -
  • Лиценца