на главу — у цељи, да је преставе свету као поноћна баука, вукодлака — као мору овога света.... Они су изврсни у машкарама. Њихов је лисац под образином скромности и искрености; њихови курјаци у безазленој овчијој кожи.... Они су мајстори да од бела граде црно, а од црног бело. Они доказују, да свету шкоди сунчана светлост.... Они препоручују мрак и помрчину. Они доказују, да је бистри кладенац отровно пиће, а устајале баруштине да крепе снагу човекову.... И ко се усуди да обавести свет — да јавно и отворено каше: дан је дан, а ноћ је ноћ.... видело је живот, а мрак је гроб; ко се усуди да рече: бистри кладенац гаси жеђ, крепи уморног; да је устајала баруштина отровно пиће — ко се усуди да приповеда истину, — тог они крсте страшним именом — «издајником».

Време је ту, крајње је доба већ: да с тим људима пречистимо рачуне!...» (Живо одобравање у публици; протести са стране тужене.... Г. преседник опомиње говорника да се не удаљава од предмета....)

Ово је одговор туженој страни на све оне придеве, које је она изволела да пришије чистој ствари, доказаном праву мога властодавца.

Сад ћу да пређем на сам предмет. Могу и да не говорим. Нећу моћи више ништа казати но што се сама ствар казала, обелоданила.

Све што закон иште ту је.

Само дело, историја његова, његове најмање појединости казују све, обелодањују све.... Сваки је сведок,