свако дело своју награду, а сва злочинства, сви преступи да добију своју заслужену казну.... Ово је место, од кога — људском пакошћу, злобом, завишћу, мрзошћу, клеветом — нападнута невиност иште, тражи праведну заштиту.... Она треба да је добије.... Пред овим местом она треба да отпоје песму:

«Тебе бога хвалим!...»

Суд је што и олтар. Пред њим траба да су људи смирени — готови да се исповеде као пред олтаром свевишњег Бога.... Суд је још нешто — то је образ народни.... Он је народу, што и девојци њен образ и поштење.

Пред овим, дакле, светим местом, пред овим образом, угледом народним, — ја ћу да говорим с озбиљношћу и пијететом — да браним нападнуту истину, право мога властодавца....

Тужена је страна, да би и пред овим узвишеним судбеним столом одржала фалишну образину привидне невиности на лицу својих себичних намера, уплела у свој говор, у своју одбрану многе ствари, многа питања, која немају никакве везе с предметом данашњег спора. Она се јако огрешила о ово свето место, о истину. То је само за сажаљење.

Има људи у нас — по несрећи и од уплива и од положаја — који налазе задовољства, да и најсићушнијим стварима приватне природе дају вид општег политичног- значаја. Они често, врло често набију и најневинијој ствари образину црну, рогату, страшну