Бомјер де-Рул био је такође из богате племићске куће и човек чврста и ретка карактера. Оженио се ћерком маркиза Бонвиља на годину пре револуције. То беше жена необичне лепоте: ко још није чуо за лепоту њена лица, за драж њених ватрених очију, за вилински стас најлепшега цвета на вечерњим забавама богате аристократије?! — Али то беше у исто време жена од оних тајанствених женских карактера, којима још нико није могао да завири до на дно душе. Па и опет се говорило, да је ово био најсрећнији пар супружника.

И њих је, као и пок. Артура, снашла она општа несрећа. И они једва умакну, готово с голом душом, у Инглиску. Тамо је био и Артур са својим малим сином.

Људи, једнаке судбине, запазе се. Артур де-Ривијер и Бомјер де-Рул постану нераздвојни пријатељи. Они беху два тела а једна душа. Они се отимаху, ко ће више показати милоште малом Флавију. Па и сама г. Бомјерова не беше мање нежна према нашем малом сиротану.

Еле, што је дете изгубило у оцу своме, — нашло је у Бомјеру и његовој госпођи....

Оног истог дана, кад је Артур издануо на рукама свога пријатеља, — бог обдари Бомјера женским детенцетом....

Све би рекао, да има једна невидљива рука судбине, која, по неком одређеном плану, сади разноврсно