Г. Босије се од свега тога није устезао. Он је сваког бранио, ко би год зажелио, да му он буде бранилац. Он је многе и одбранио. Ово га је изнело на глас; али га је ово и предало мржњи оних људи из «виших кругова», који су били непомирљиви гониоци — радикалаца или, како би се рекло, «комунаца».

У осталом г. Босије је био вазда савестан бранилац правде.... Правда, правица, право — то су били предмети његове пажње, а не лица, која су се парбила.

Па и опет многи су избегавали да му своју, ијоле замашнију, ствар повере, не за то, што у њ и његову способност не би имали поуздања, већ што су знали, да не стоји добро код оних — чија ће се најзад питати: хоће ли они добити то своје право или не? —

Кад је г. Флавије повео спор против г. Андроните супруге Мишеља Мозентала преседника сената у П...., онда се готово у напред знало да се овог посла неће смети да прими нико други сем г. Босија.

«Да није овакових парница, сиромах Босије, не би имао никад посла!..» рекли би неки. Други, на против, жалили би г.Флавија: «Откуд он баш да нађе г. Босија?! — Он сиромах,мора изгубити парницу само за то што му је г. Босије адвокат!... Његова се на суду не меље ни с ујмом а камо ли без ујма...»

«Док су једни овако говорили, трећи би опет озбиљно приметили:

«Богме, г. Босије не млати никад празну сламу... Чим се он примио да заступа г. Флавија, онда знајте,