стање,» а кад би ко јавно говорио, да треба ово и оно у законима изменути, дотерати; да треба тражити већих гарантија за народне слободе, — он би то крстио одмах именом: «То је један од оних.» И ту је вазда разумевао «комунце.» :

Он је још од првих дана узео на око г. Босија. «Ха, познајем ја ову тицу по перју! рекао је треће вече једном свом млађем, који му је обично вечером доносио «рапорте;» а пети је дан већ нешто напоменуо о њему у једном президијалу што га је оправио г. министру унутрашњих дела.

Па и сем ових и многих других неприлика, од г. Босија се тражило много што — шта, на што он по свом карактеру и по начелима, које је исповедао, није могао пристати.

Он се реши те остави државну службу и прими се адвокатуре.

У оно се доба беху намножили процеси политичких криваца. Беху оптужени многи људи који су припадали радикалној партији. Ову су врсту људи називали владине пришипетље, скутоноше, џбири — «комунцима.»

Кад би који од ових људи пао за што под суд, онда би се многи адвокати устезали да их на суду бране. Неки су се затезали, што су и сами мислили, да тај «лаош друштвени» и не заслужује да пред законом има своје браниоце, неки опет нису хтели да се замерају људима, који су гонили оптужене; а неки, најпосле, нису имали куражи, да се појаве као браниоци оних људи, на које се виче као на «беле вране!..»