да другом не упада у роч.... Судско је да саслуша све, да цени све....»

Г. Жилкред настави:

«Ја до душе знам, да сам дарнуо тужилачку страну онамо, где је она најслабија — где је тишти, боли... Сад се она врпољи — хтела би мрднути, умаћи, — не даду браћа.... ваља покусати оно, што се за другог дробило.... Ко се у коло хвата у ноге се узда.... Што се пртимо у оно, што нисмо у стању понети?....

Кад сам овако у опште бацио поглед на сам карактер задњих намера тужилачке стране и његове братије, кад сам преставио, на видик изнео и штетне последице по читав друштвени склоп, по наше постојеће стање, које из тих намера потичу, — онда, ево ме, да учиним по вољи тужилачкој страни, и да пређем на саме појединости на по се у овом фамозном спору.

Остављајући праведној оцени судбеног стола — хоће ли бити од решавајуће вредности ново предложени вештачки увиђај и хоће ли се дозволити да се још и оваковим зановетањем развлачи ова ствар, све то, велим, остављајући увиђавности и мудрој оцени славног судбеног стола, — ја ћу само да се дотакнем ове три ствари :

а, може ли неко бити у своме делу сведок ? —

б, може ли слеп да сведочи о ономе што треба да види, да позна, па да сведочи ? — и