из заседања. Ово би прибележено)... Ето, господо судије, започе г. Жилкред, и ово је један најамник, који је дошао просто по наруџбини, да чини пресију на суд, на власт, на закон.... Али шта говорим?!.... Тако је. Ово и није мала ствар. Овде је реч о једном предмету, о својини моје властодавке, који вреди милијуне.... Е, боше ту се има за што радити, викати, лармати.... Да је оно несретно доба, могло би се и отимати. (У публици опет комешање.... Г. председник да изађе из коже.... Погледа у г. Жилкреда, рекао би му: — «Умери се човече!.... Морао бих и ваше пријатеље да искључим».) «Али је сад доба закона доба реда, доба правде!.... Гвоздена рука закона не да ником да мрдне. И ја се једино ослањам на увиђавност судбеног стола. Његови су погледи строги, али и праведни.... Они виде далеко, у дубину фаличног смера, намере, прохтева тужиочева.... Данашњи је спор само једна чињеница из читавог низа других овоме подобних спорова.... Они имају своју историју. Историја је ова жалосна, крвава.

У време револуције, они су расправљани — вазда на штету правде — на улици, у кућама... Сад су дошли да се пред лицем узвишеног судбеног стола - опет у истој цељи, — туђе својине дочепају Жалост је, што још није оно доба!.... Ала би се радило, ћарило — богатило!....

Тако је. Друштво још пати од оне кужне болести Она најрадије напада младе људе - па још ако су с улице, тим пре и опасније. Болест је ова прилепчива.