поседник оног доба. Револуција му прогута сву имаовину; она му покоси и сву породицу. И само неким чудом спасао је себе и свога јединца — дете од непуне четири године, — малог Флавија. Од огромне имаовине једва је уграбио огрлицу своје покојне жене, Ане Севињске. Она је умрла, давши живот своме првенчету.

Г. Артур није до смрти заборавио свог друга. Чињаше му се да живи само за своје дете, које беше жива слика материна.

Г. Артур сломљен низом несрећа, које су га једна за другом сналазиле, — умре на рукама јединог свог пријатеља — Бомјера де-Рула; умре далеко од свога завичаја.

Последње речи Артурове биле су ово:

«Пријатељу Бомјере!... ја морам да умрем!... Божја је то воља!... Аманет ти мој син, нејаки Флавије!!... Кажи му, да сам хтео живети само за њ и за отаџбину.... Ја сам сиромах: имање ми је пропало у једној олујини.... Ја се радујем опет; јер ће нестати оне загушљиве омарине.... Све ће почети свежији ваздух да оживљује, да крепи. Ја остављам и њему у аманет да преко свега љуби своју отаџбину!... А као успомену некадашњег нашег сјаја и богаства остављам му материну огрлицу.... Бомјере!... ево огрлице моје сироте Ане.... Чувај је!... подај је мом сину!...»

И — он издану.