XVI

— Последње речи г. председника учинише необичан утисак на слушаоце, настави г. учитељ даље. Речи ове у велико окуражише тужену страну. Г. Мишеље Мозентал погледа на судбени сто с особитом благодарношћу. Он је био жив умро. Сад мало дође себи. — У публици се само згледаху. Нико није умео да објасни онај особити удар гласа преседниковог.

Г. Босије није скидао очију с људи, са судбеног стола, ове једине заштите нападнутог права људског на земљи. Њега је онај тон из уста судије од два гласа, пренеразио, запрепастио.

Па и г. Огист Дегиљ беше овим необично дирнут. Он је само гледао преда се. Чинило му се као да ће у земљу да пропадне.... Он је веровао у судове као у нешто узвишено.

Г. Жилкред де-Муљ, беше нарастао као пласт. Он је охоло и подругљиво погледао час на г. Флавија час на његова адвоката, г. Босија. Овоме, као да је хтео рећи: «Ти, пигмеју један, зар ти да се са мном на овом пољу мериш?.... Зар ти пред оволиком светином да ми отмеш венац победе?.... Скочио бих ја онамо, где не треба, кад би ми се то догодило!.... Ти још и не знаш, јадниче један, с ким си се у коштац ухватио!....»

Он устаде, на започе гласом пуним ироније:

«Кад се човек дави, он се и за сламку хвата!....