Ову је драгоценост дао г. Артур својој заручници... Оваквог адиђара нема у свој нашој краљевини њега је ласно познати — за то, што је он јединствена реткост и по скупоћи и по вештачкој изради.... Ја сам казао све. Идите, и где нађете овај и оваки адиђар, то је — знајте, први веренички дар, који је Артур дао својој заручници Ани Севињској...»

Г. председник устаде. Оде каси судбеног стола. Отвори је. Изнесе нама већ познату шатулу. Она је овде донета по особитој наредби судбеног стола.

Г. Мишељ Мозентал беше занемио. Сад је волео што се овде није десила и г. Андронита. Па и г. Жилкреду не беше боље. Он гледаше преда се и нешто смишљаше.

Г. Флавије устаде. Ово је за њ свечан тренутак. Чинило му се сад ће видити и оца и мајку.

Па и сама публика беше узнемирена. Овде су данас много више чули, но што су се надали. Све је живо било у грозничавом нестрпљењу.

Г. председник мету шатулу на зелени судбени сто. Отвори је. Полако узе, извади скупоцени адиђар, диже га и упита потресеним гласом.

«Је ли ово први веренички дар, који је на прошевини дао пок. Артур маркиз де Ривијер својој заручници Ани Севињској и о коме сте ви сад све дочили?

— То је! повикаше оба црва сведока... «То је!» повика сва публика од чуда — засењена треперавим блеском, који сину с овог ретког адиђара.