што ћу скоро оставити овај свет.... Жалио сам што не могу слеп да изађем мало међу људе.... Сад волим...

— Одговарајте ви на питање судбеног стола! — осече се г. преседник.

Старац мало поћута. Све је ћутало. Г. Мишељ беше блед као смрт. На устима г. Жилкреда де-Муља лепршаше се ђаволски осмејак. Он је вешт адвокат. Он зна да погоди у напред хоће ли добити или изгубити спор, не по каквом јаком основу или праву, већ по правцу питања која се стављају од г. председника... Овде је постављено једно питање, које му је осигурало цео труд и муку: Може ли слеп видети, познати, спорни предмет кад му се на углед стави? — —

Дивно — питање!...

Ако рекне могу. Онда лаже — сведок. Слеп не може ни видети ни познати; а ако рекне не могу онда му сведоџба не вреди — није познао, није казао — «то је», или није то онај адиђар ког је сведок, како сведочи, градио оцу тужитељеву, те да би се могло рећи: И трећи сведок потврди да је онај адиђар, што је у г. Андроните, онај исти, што га је пок. Артур дао својој заручници матери тужитељевој.

Али често се у свету догађа, да кад држимо, да нам је зец у лонцу, он је далеко негде у густу чечарју!...

«Ја сам у мојој радионици, која онда беше прва у П...., начинио г. Артуру де-Ривијеру једну скупоцену огрлицу. Она је стала 1,200.000 динара. Ово је