— Колико вам има година ?

— Последњег дана прошлог месеца навршио сам 102 године. Сад сам узео сто трећу...

— Стојите ли у каквом сроству, односу, пријатељству с тужитељем, или с туженом г Андронитом супругом г. Мишеља Мозентала преседника сената у П....? упита преседник званичним тоном. '

— Ја те људе и не познајем; а сигурно ни они мене. То је млађи свет.

— Надате ли се користи или штети од овога спора по коме сте ви сведок.

— За мене има само једна ствар што јој се надам, а то је — последњи час.... Он је сигурно ту.... Од кад сам се родио нисам ни за што изишао пред суд ... Сад ме ево. Ово је весник мог последњег часа.... Ја га мирно чекам. Свет сам овај престао гледати, ово је седма година!... У њему нема више за ме користи.... Питајте ме брже. Чућете само истину. Она ми је мила била вазда.... Она је била мој друг једини. С њим се не смем растајати ни при растанку с овим светом...

— Јесте ви градили какав адиђар пок. Артуру маркизу де-Ривијеру, и ако сте, како он изгледа, шта је коштао и — би ли га могли познати, кад би вам се на углед ставио ?...

На старчевим устима заигра необичан осмејак, он рече:

— У моје доба не би ме ни дете тако упитало — сад је, ваљда, таки закон — све се мења.... Добро је