с усанулим очима, — чињаше се сакупљеном свету, као да гледа сен из гроба, с онога света — дошла је да каже судбеном столу, овом намеснику божије правде на земљи, да каже грешном овом свету — истину!...

Све се ућутало, све је занемило Наступио беше свечан тренутак.... Хоће и мртви из гроба да кажу своју реч....

Дадоше старцу наслоњачу. Он седе полако као што се сен спушта. Добро су учинили. Не би се могао држати на ногама.... Та и онако старост по себи буди у нама поштовање. Она је жива прошлост. У њој читамо нешто што нема у другим књигама.. Старост су последња врата, кроз која ћемо оставити овај бели свет.... Не, старост је највеће брдо, на које се човек почне пети од колевке па до смрти.... Мало је њих, који се на њ испењу: брдо је то од свог подножја па до врхунца окићено гробљем. Од хиљаде милијуна људи — једва се на тај врхунац, на то највише место где човечија нога стати може — успење који стотињак, а све остало клоне у половини овог тешког и стрменог пута. Стари Дуферин беше на том врхунцу, на врхунцу, одакле се види и овај и онај свет. Стари јувелир престављаше јунака, који је жив долетио на место, где се награда за кошије дели. Ове јунаке, хоћемо не ћемо, — морамо да поштујемо. — —

«Како вам је име и презиме?» упита г. председник слепог јувелира. _

— Авриљ Дуферин, одговори старац дркћућим гласом.