«Господо судије! мени немојте износити на углед спорни адиђар. Ја сам вам га описао. Он тако изгледа. Покажите га целој овој поштованој публици, па, ако тај накит буде заиста онај, што га је пок. Артур маркиз де-Ривијер дао својој заручници Ани Севињској, ако то, велим буде онај адиђар, оно чудо од лепоте и вештачке израде, које сам ја овде пред судбеним столом описао, — онда ћете ви, - господо судије, онда ће цела публика — на први поглед повикати:

— То је!» —

Овако је исто осведочио и г. Емил Флоријан маркиз де-Бранли.

Он је на послетку рекао:

«Господо судије, покупите ми из целе наше краљевине све скупоцене адиђаре што их госпође на свом врату носе, па ме онда упитајте: «Је ли овде међу овим адиђарима и онај што га је пок. Артур дао својој заручници?» И не само ја, но и сваки из ове поштоване публике, познаће га и пружити прст на њ, само ако он буде међу њима; а ако не буде био ту, ја ћу вам казати без многог тражења и гледања:

— «Он није ту!» —

— Најзанимљивија је сведоџба слепог јувелира, рече г. учитељ тужно смешећи се.

Кад се појавио у судској дворани — старац погрбљен, тамно блед, без и једне длачице на темењачи,