— Ма од куд она огрлица у г. Андроните?; упита г. Дебрижен једнако чудећи се.

— Од куд? питаш; купила је од каквог јунака из револуције, који је био сретан да први улети у кућу Ривијера; а још сретнији, што је натрапуњао на тако скупоцен адиђар.... Доста ће бити и њему и његовим унуцима — ако, то јест, таки људи могу имати своје унуке.... одговори г. Емил у некој иронији.

— Па шта ћемо ми сад ту помоћи? упита г. Шарло.

— Ништа; као обично,... Таких је парница било па хиљаде, па су све погубљене.... Сиромах млади Ривијер, — он тражи на ланском ватришту ватре, примети г. Емил сажаљевајући... Можда му је то још једина нада....

— Како му драго; мени је мило што ћемо то дете видети здраво и весело, рече г. Дебрижен расположено.

— И још нешто! додаде г. Емил смешећи се.

— Наш негдашњи предмет љубави, прихвати г. Дебрижен с нешто ироније.

— И г. Шарл Дебрижен Конт Давињон исказа своју сведоџбу, продужи г. учитељ даље. Он је потврдио од речи до речи све што је у тужби наведено, да ће да осведочи. Описао је за тим како изгледа златна шатула, па онда је поређао до најмањих ситница како изгледа спорна огрлица. Последње речи беху му: