у то доба била у Лондону — не би ли она знала што казати о детету његову.... То сам се канио, заиста, али, ето, до данас не одох.... Ти знаш за што.... Нисам отишао из оног истог узрока, због ког и ти сигурно отишао не би?....

— И не бих !» одговори г. Емил и задуби се у мисли.

Тако су се разговарали једног дана ова два стара друга и пријатеља, у кући г. Шарла Дебрижена, кад овога собни послужитељ јави да је дошао судски разносач пресуда, решења и позива и чека да преда г. Шарлу нешто од краљевског судбеног стола.

«То је нешто но овој последњој парници», рече г. Шарло изненађен. Баш сам омрзао на те проклете парнице... Изађоше ми на врх главе!... Хоћу мирно, без бриге, да живим.... Нек носи све ђаво куд је и понео!... За тим се окрете слузи и рече јетко:

— Кажите му, ја имам мог адвоката.... Он то већ зна па ми и опет вуче те хартијетине.... Колико сам пута и вама говорио?!...

— Ја сам му већ казао, одговори слуга; али послужитељ вели, да се ово, што он носи, мора вама лично предати....

— Шта ће то сад бити?! упита Дебрижен чудећи се.... Кажите му нек уђе — то је нешто са свим

ново! —

Служитељ уђе, поклони се, и предаде на реверс г. Шарлу некакви судски позив, па рече:

«Оваки исти позив имам да предам г. Емилу