главом госпођица Андронита, кћи маркиза Друина Бонвиљског. Они су сазнали да су супарници оног истог вечера, кад је њихов предмет љубави испросио пок. Бромјер де-Рул, човек онда на гласу и по карактеру, и по положају и по имовном стању. Тог су вечера сазнали, како су уде среће, па су се један другом онако и заверили. Од то доба они су постали још ближи и интимнији пријатељи.

Од свију својих другова највише су се сећали пок. Артура де-Ривијера. О њену би по кашто ваздан развукли.

«То беше најплеменитији човек оног доба, рекао би г. Шарл Дебрижен.

— Али која вајда, додао би г. Емил Флоријан, кад је од свију најгоре прошао. Како сам чуо једва је жив умакао са својим малим Флавијем. Њега је несрећа узастопце гонила. Умре му жена на порођају, коју је волио више но свој живот.... Срећом те је и он умро. Иначе, како му је све имање збрисала проклета револуција, — данас би скапавао од глади.... Шта ли, збиља, би од његова синчића?... Да ли је он бар жив?... Иначе Ривијера више нема! —

— Ништа живо не знам, одговорио би г. Шарл Дебрижен. — Колико сам пута распитивао за то дете па — ништа.... Канио сам се толико пута да одем код г. Мишеља Мозентала — хтео сам рећи код његове госпе — да је за то упитам.... Чуо сам да је она са својим првим мужем пок. Бомјером де-Рулом