Другове је своје погубио, па би тако провео читаве месеце у осами. Само би с пролећа мало изашао у свеже зеленило, и то би га посетило на сретно младо доба уживања и провођења — ловећи по ваздан и пентарећи се по огумастим висинама и другим стрмовитим местима високих Вогеза, где је имао једно мало пољско добарце.

Од свију својих старих другова с којима је проводио свој бурни и млађани живот, — беше још у животу г. Емил Флоријан маркиз де-Бранли. Они су били готово једних година, само што се г. Флоријан много боље одржао. Њега је некако поштедила она олујина. Онда се тревио на неком дугом путу за у Источну Инђију, те се тако није десио на судару оне бесне бујице, која је рушила и разоравала на шта је наишла и што је поплавила. Кад се с пута вратио — беше се све утишало и умирило, али и све добило други облик и друге људе. Тако се беше повукао и г. Флоријан у осаму и не би марио да би на пољу и грмило и севало.

Ова би се два стара пријатеља, по каткад састајала те би по читаве часе провели у разговору и сећању на оно лепо живовање и на оне многобројне другове и пријатеље, које тада већ кријаше земља црна. Они су се један другом у једној прилици зарекли: да се неће женити. И то су заиста и одржали.

Оба се беху загледали у једну лепотицу њиховог доба. А ко се у њу још загледао није?!... То беше