само оно што знате, кажите — истину» То рече па оде. Од тога доба нисмо га више видили.

Ми смо у длаку поступили онако како нам је он наредио. А и како не би Он беше наш избавитељ, а ми опет дете запазисмо као своје. Бог нам није дао друге деце.

Дете оста код нас пуних десет година. Свршило је основне и средње школе.

Ми добијемо наредбу, разуме се од нашег добротвора, да дете упутимо у П..... чим сврши последњи испит из шесте гимназије. Добили смо и нумеру од стана, куд ће и где ће одсести у П..... Тако смо и урадили... О, господине, како нам би тежак тај растанак. Сви смо троје плакали као мала деца... Флавије није био више дете. Он вам је био мудар, паметан, бистар као какви зрео човек.

Он оде. Од то доба ни њега више видили нисмо; али нам пише често. Он нас се сећа, поштује, као да смо га родили... А ми, хе, господине, да нам је бар да га још једном видимо, па не би жалили умрети. Сад је он већ свршен човек. Учи медицину, хоће да буде лекар. —

То је што о том детету знам. На све ово могу се и заклети... Ово ће вам потврдити и моја жена. Наравски — шта би могла друго да каже до — оно, што сам ја казао; а то је, сушту, овејану, истину.»