да се нико не сети.... Сазнала сам, да је Флавије код некакве баба Џоме.... На њу мрзи цео комшилук. Она је сваком живом досадила. То није баба причаше ми — то је бесна мачка, која сваком оће очи да изгребе. Флавије — јадни Флавије — то је прави мученик, ког тамо зову «Розети....»

— Ево ти његова еспапа!» повика ми жена и мету мараму пуну кестења преда ме...

«Ја сам, господине, још тога вечера писао у П...., на адресу непознатог. И — шта мислите? — Четврти дан је био већ у нашој кући.

Још је тог истог дана учинио све нужне припреме. Човек нам се овај, господине, учинио преко сваке мере обазрив. Договоримо се најпре у коју ћемо собу да сместимо Флавија. Дали смо му лепу, светлу собицу са сокака. Наместимо постељу. Спремимо му неколико пари хаљиница, рубља и све друго што једном детету из отменије куће треба Ово је чињено као да је дете већ ту. — Непознати нам издаде упуства, како ћемо се владати према детету. Кад смо с овим били готови, он с мојом Белом оде. Било је пред саму ноћ. Бела се одмах врати; а странац дође у пола ноћи... Он доведе дете... О, господине, како смо се обрадовали!.. Странац отпутова још исте ноћи. Кад је отишао понео је са собом и оне нагореле хартије... На самом поласку рече нам:

«Можда ћете се ви једног дана питати код вашег краљевског судбеног стола о овом детету... Кажите