ћу да радим, кукавица сиња?!..» Сетим се одмах. Сам је ме бог научио.... На срећу бејах понела нешто пара. Ја га упитам:

— По што ћеш ми дати све твоје кестење.... хоћу баш све — де кажи, чедо моје?....

— «Два за пару,» одговори јадник, и погледа ме својим помућеним очицама, баш као да је хтео рећи: узми све, узми све — бог ти помогао!..

Пребројимо. Платим му. Ја не бих ни бројала; дала би му коју пару више, али сам се бојала да тим што не шкодим њему, да не учиним горе. Он, весео пође. Ја застанем, као бајаги вежем мараму с кестењем, а она ни се дреши.... Оно измаче.... Ја за њим полако, чинећи се и невешта, све гледам у дућане, као да бих још нешто купила; али моје око није силазило с овог јадника. Тако смо ишли дуго. Дете је застајкивало. Ваљда је бројало паре. Једном се и саже. Мора да је коју пару испустило, па је довати. Најпосле сависмо у један ћор-сокак. У том крају никад била нисам. На све стране испада сама гола сиротиња. Дете уђе у једну уџерицу. И заиста ово није било ни налик на кућу. Ту је било некад некакво велико здање, па је срушено. Остао беше још само један зид који се наслањао на другу суседну кућу, те је тако све личило на троуго. У овом троуглу стоји прилепљена она уџерица с вратима мањим од малог прозора, а с прозором кроз који се једва мачка може провући.... Све сам распитала — онако из далека