сам смела од нашег добротвора; а никог другог питала не бих»....

Е, господине, не памтим ништа у свету, од кад сам се родио, да ме је тако што обрадовало, као овај глас!...

«3наш, рече ми моја жена, да је данас било доста хладно. Ја одох, не знам ни сана за што.... Бог ме је сам упутио у улицу св. Ђорђа. Црква св. Ђорђа беше већ отворена. Уђем те се помолим Богу, као обично.... Он ме је чуо. Он ми је помогао. — Кад изађох из цркве — а један дечко — го, цепти као прут и кроз плач тужно виче:

— «Добро кестење — два за пару !»

Мени сину божја мисао у главу.... Погледам га.... завирим му у очи. — «Он је» помислим.... Кроз ону мршавост, кроз оно тамно бледило, кроз ону неопранштину, нечистоту, — вираху још оне мени добро познате црте нашег малог Флавија.... -

Упитам га:

— «Како ти је име, чедо моје?

Он ме тужно погледа.... Видила сам лепо — оно мене није познало.... Јадно дете — и оно би се обрадовало.

— Мени је име Флавије! — одговори ми дркћућим гласом, ал се одмах трже као опржено, па додаде: -

— Мене зову овде и «Розети»...

— Он је нема никакве сумње! помислим,... Шта