Кад пође даде нам 100 фуната стерлинга (2400 динара) да какву радњу отворимо. То смо и учинили. Отворили смо бакалницу. Рад нам је сам бог благословио. Ми смо сретни.

Странац оде а ми остадосмо.

Ми нисмо мировали пуне три године. Детета нигде ни од корова, као да је у земљу пропало.... Боже мој, господине, та Лондон и јест сиње море. Човек је у њему као зрно песка у мору. —

Једнога дана беше моја Бела изишла у варош. Зачудио сам се — ваздан није кући дошла. Прође два сахата ноћи, а ње још нема. Био сам се поплашио. Морало је се нешто догодити. Нисам знао шта да радим, куд да пођем, куд да је тражим, особито у Лондону. — Кад, на срећу, у зло доба, врата се отворише — ето је!... Она се сва задувала. На лицу јој се беше исписала и туга и радост.... Она је у ме само гледала. Није умела ни речи да прозбори:

«Шта ти је? за бога?? упитам је.

— Ћути, рече ми; да се мало одморим, казаћу ти!... Добро је.... Хвала богу већ једном!... Ала је сретан данашњи дан!... Никад га заборавити нећу!...

— Шта је, казуј! повичем јој пун нестрпљења....

— Хе, шта је?... стани мало.... о боже теби хвала!... ти си моју молитву услишио!... Шта је? питаш ме.... Да ти кажем!... Нашла сам нашег Флавија!... нашег сиротана.... јадно моје сироче!... Куку мени што га не узех на кркаче?!.. што га не донесох овде??.. Хе, ни