Моја Бела исприча странцу све што је знала о Артуру и његовом сину. Још оног вечера странац дође у наш стан. Прегледа оне нагореле хартије. Он је нашао траг свог рођака.

Још сутра дан он нам купи кућу, пресели нас. Доведе лекара и ја за кратко време дођем себи.

Кад сам се са свим опоравио, одведем странца на гроб Артуров. Он је пао на хладно бусење гроба па је плакао као мало дете. После сам га водио и на гроб пок. Бомјера. И ту су му сузе грунуле из очију. Обојици је подигао дивне споменике. Жалио је што нису један код другога. Разуме се да смо му и о детету — Флавију — казали све што смо знали. Нисмо заборавили, како сам га ја познао у улици св. Џемса и како смо толико пута ишли, не би ли га где нашли и видили.

Сад је тек настала права невоља. Ово је дете ваљало по што по то пронаћи. Све је чињено, све је покушано — па све би у заман! —

Старанац је сваки дан добијао писма из П... а сваки је дан готово писао у П.... Једног јутра рече нам тужним гласом: «Ја морам поћи. Али вама остављам у аманет, да ми малог Флавија пронађете.... Ако га нађете, немојте ништа предузимати док мени не јавите — бојим се да се што не догоди што би детету наудило.... Шта знам ја — каква га непријатељска рука бацила у ту беду.... Можда се и сад на њ пази.... Ту се мора мудро и обазриво радити.»