узбуђењем, и људи се скупљали из околних места тако као што се ваљда некада скупљало у Јерусалим на Пасху. Нарочито се прочуле Пређеосвећене Литургије за време великог поста.

Госпођици Недићевој је наиме одједаред дошло неко дубоко разумевање за та тиха, меланхолична богослужења у рано, бојажљиво пролеће строго посних дана. Она је осетила да је у реду тих невеселих песама, као у некој мирној поеми, стишана сва ужасна трагедија Христовог живота и сав смисао његове узвишене науке. Осетила је да нам се кроз стихире тих богослужења говори: како се све несреће овог живота свршавају тихом тугом, а та је туга тако лепа, тако хришћанска. Осетила је да у замисли и стилу тих литургија има душа једног великог уметника.

Најзад, како и не би било лепо оно, што садржи моменат, драматичнији од свих драма на свету, кад свештеник преноси преко солеје тело Христово мртво ћутећи.

Бирајући и слажући композиције зато богослужење , Ана је живела у екстази. Дизала се до звезда, до директног саобраћаја са духом песника те јединствене драме. Наравно, тако дочекане и обрађене, те су службе, у Богородичиној Цркви, долазиле до значаја и вида ретких лепота. Људи су осетили силну моћ праве, велике уметности. Анино име је хваљено и слављено. Душа њена се испуњавала