Недића, трећи су, најзад, упирали прстом у доктора Стојковића и његов чудотворни баритон . Ту се застајало. Свака друга комбинација би била профана. Јер госпођица Недићева је свирала само ексквизитну вишу музику, а од вокалне музике највише волела црквену.

Последње године је била у Русији, и од тога доба је некако још одређенија постала у своме укусу и у начину живота. Почела је својом јаком музичком интелигенцијом да врши силан уплив не само на круг својих пријатеља, него, постепено, на школу и цркву, и на целу варош. У друштву са диригентима хорова и са млађим свештеницима реформисани су, за сразмерно кратко време, гимназијски концерти, а нарочито појање у лепој Богородичиној Цркви.

Служба божја у том храму значила је од

тада колико и један раскошни концерт црквене музике. Људи се предавали нечем новом. Освајало је искрено осећање за религиозне свечаности недеље и празника, и почела се развијати искрена потреба култа тих свечаности. Обраћана је пажња склопу и значају богослужења , и постепено се долазило до познавања уметничке чари тих симболичних представа из живота и страдања Христова. Необично лепа, сугестивна наша црквена музика навраћала је људе да воле и да заволе Бога.

Глас о том величанственом појању ишао је даље. Велики празници очекивани су са