онакав како га је душа хтела, боре на челу Анином нестану, уснице се раздвоје, и искочи страстан неки осмејак јако светлих, као снег чистих зуба. А по слушаоцу поврве хладни мрави. Чар се проспе до сржи костију, и човек се тресе од блаженства.

Једном младом човеку, који је топло волео госпођицу Недићеву, писала је она на растанку:

Све је узалудно. У мојој души има већ оно бело поље, на коме је, после борбе, уметност развила заставу победе над животом. Не волим ја живот толико колико свирку. Страсти за чистом, непорочном лепотом се теже развијају , али су трајније и јаче од страсти срца, и једино оне могу победити и побеђују срце. Стога се, најзад, живот и срце и уклањају испред њих, и човек, такав човек, одмиче далеко од свакидашњице и њезиних укуса и судбина. Страст за чистом лепотом, драги пријатељу, постоји, али води некуда из живота.

Са таквим назорима, госпођица Недићева је, наравно, важила у своме месту као врло интересантна личност. Али, људи као људи, нису били у стању замислити дугачку путању, по којој, сама самцита, с ћеманетом у руци, госпођица Недићева иде у сусрет старости и смрти. И, једнима се привиђао нервозни и маниакални тенор, други су опет тврдили да ће ту музичку загонетку сабљицом пресећи један од оних гиздавих официра који непрестано суделују у приватним концертима куће