Ана, баш као и све друге девојке, кокетује мало са својом сигурном клопком. Нешто рафинованије и нешто дуже од осталих, јер јој се тако може. Други се опет мање једноставно пребацивали преко њеног понашања и проблема. Веровали су да Ана, сва и у свему, није обично створење.

Мало укошене, не сасвим искрене очи под сенком необичног чела, дивна коса, укочено стиснута уста, нека особита чедност у гласу, ауторитет у ходу и у покретима упадали су у очи и изненађивали су. А јак музички талент и велика музичка образованост су заносили и освајали.

Ана је необично лепо свирала и у клавир и у виолину, и сав свој живот, у доколици и у раду, поклањала искључиво музици.

Свирање њено у клавир било је виртуозно, фино и интелигентно. Свирање у виолину било јој је страстно, скоро необуздано, са самовољама у ритму, али са тоновима, врелим као да из славуљских недара излазе. Чело јој се набере, зуби се зарију у усну, а прсти леве руке се истежу, трепте, бледе и умиру у овом животу пре него што се у један сплет уврте са жицом која треба да зазвучи. И кроз тај чвор настаје онда ливење живота свога у дрхтај жице, у талас звука, у потез гудала. И мољење једно, скрушено и љубавно, да музика да гласа ономе што човек у души носи а не може да каже. И кад тон запева,