Ништа не видиш. Видиш само ону велику кожну торбу, за коју доктор Пашковић каже да у њој лежи враг. Али врага не видиш.

— Бога ми, ја, сем торбе, видим и друго. Видим чудно, четвороугласто, скоро брутално чело те девојке, и видим јој ону тешку златну косу, такву као да сунце носи на глави. И често се питам: из којег је света та девојка ?

— Има нешто и у томе, зар не, ви, тамо, што само за торбу имате очи ? И јесте ми неки момци, кад чекате да доктор Пашковић, са својих педесет четири љета, истера врага из торбе.

Разговор је текао још неко време, али се тема постепено удаљавала од Пашковића, у колико се више и више изоловала на госпођици Недићевој као девојци удавачи. Такви разговори су били доста чести у вароши. Ана Недићева је наиме веома интересовала своје суграђане, а помало их је и једила.

Стара двадесет и три године, одлична партија у сваком погледу, а не заљубљује се, не удаје се, не иде на забаве, и не избија из цркве. Постала је некако општа брига целога места. Чим би се у некој кући исцрпео разговор око најпречих домаћих потреба, долазило би на ред питање: а шта мисли и чека Ана Недићева?

Пријатељи куће Недића поделили се, у главном, у две странке. Једни су сматрали да