нечег естетичарског и уметничког, може бити баш музичког, иако се не разуме у нотама.

— Не знам додуше пресудити да ли је музичан, али видим да је с музиком нешто завезао, чим се тако често враћа на госпођицу Ану.

Сладак смеј.

— Шалу на страну. Ја остајем при своме. Само начин, како доктор Пашковић казује своје анализе, тај је опор, суров и осветљив. Иначе он, баш као неки песник, са естетичког гледишта раствара појаве и дела у детаље. Ја вам кажем да тај човек негде у унутрашњости својој много осећа и много плаче. Јесте ли га чули говорити о оном пациенту у болници кога већ дуже од шест месеца лечи ? То је скоро врста заноса.

— Да, према болесницима има понекад милости.

— Уме он бити праведан према сваком.

— Сем према женама.

Смеј.

— То јесте. И новорођенчету, ако је жена, види трун на души. Женина душа је увек мутна — каже он. — Никад у њој нема одређеног стања. Жена нити уме бити срећна, нити уме бити несрећна.

— Има нешто у томе. Ето баш нико мање него госпођица Недићева. Млада, здрава, имућна, образована, јединица, уметница — а шта јој видиш од среће или од несреће?