Госпођица Недићева је видела ђакона кад је пошао у цркву. Тога светлог, белог зимског дана, вео његов је изгледао као нека много тужна црнина на снегу. Госпођица Недићева је уздахнула и склонила се с прозора. Почела је и сама да се спрема за полазак.
У цркви није дувао ветар. Није било ни хладно. И тако су необично свечано изгледале оне мале воштане буктињице у рукама старих жена и људи. Олтар се чинио мрачна пећина од црног мрамора, у којој је све заспало . А сва светлост, сва тајна и сва светиња његова помакла се напред, до амвона, пред којим је стајала бачва воде, чекајући велико и чудно дело божје.
На свештеницима, који су воду опколили, видело се узбуђење. Главе, као неке терете, завалили су унатраг, док су очима тражили одгоре божју помоћ.
А високо изнад њих, на амвону, монах Иринеј је био једноставнији у својој свечаности него икад. Тако једноставан како је једноставна груда злата, која је скроз иста, скроз драгоцена и светла. Стрепнули би му само понекад на орару укрштени прсти, и брже би онда севале ситне плавичасте муње у вез ушивених каменчића. Иначе је тихо призивање Бога свршавао тако мирна лица, као да тамо горе већ види белога голуба. Опажала се на њему радост што врши посао који воли. Читало му се с лица убеђење да
