У ствари, имали су право обојица. Ана је баш тих дана довршила, и спремала се да до Богојављења сама и увежба с певачима своју композицију своје најмилије молитве: Оче наш. А с друге стране опет, Ана је баш тих дана, више но икад, осећала да стаје на своје ноге и као музичар и као личност. Осећала се јача, здравија и самосталнија но икад, и велики свој посао је вршила с лакоћом забаве. Радило се наиме о томе, да при крстовданском водоосвећењу и на Богојављење све појање и сав рецитатив буде у устима певача, и да сасвим изостане нескладно и произвољно појање за певницама.

Крстовдан је освануо леп. Некако млак и љубак у тишини дебелог снега који је још непрестано падао. Али одједаред је дунуо студен ветар, угрушао снег са ледом, побацао звездице мраза, и повешао венце ледених клица. Покрхао је суве гранчице дрвета, разбарушио мирне наносе снега, и кидао мале гроздове иња да повеша веће и беље. Најзад је растерао и облаке. Али онда, поплашен од великог белог сунца, побегао је некуда у буџак.

Ваздух и небо су треперили без једне борице , без једне завесице. Сат на кули је избијао као да шкрипе неки зуби. А Богородичина Црква, са своја два витка крила, изгледала је, у тешким хрпама снега, готова да полети.