Госпођица Недићева је затим приметно разредила своје световне концерте. Уопште се повлачила од светских уживања. Музички заноси су наилазили на њу све чешћи и све јачи. Понекад јој се чинило да целим телом трепти и бруји. Једнога дана, из виолине њене је пропевао нов мотив. Ана је задрхтала. Дрхтавим прстима га је понављала и понављала . Све тише и тише. Почела је да га крије, да га воли, да се боји за њега. Затим су око тога мотива стали да искрсавају и неки од оних ранијих, полазаборављених и избрисаних. И све је то постајало експанзивно и шумно. Добијало склоп, целину и живот.

Напослетку, Ана је узела перо у руке и почела да бележи. Своју песму. Своју крвну жртву на олтар коме се клања.

Пливала је у задовољству, и сатима се није растајала од својих инструмената. Ствар је напредовала. Са доста муке, али и са очигледним успехом. Редови нота се врстали, црни, пуни, енергични. Али зато је Ана смршала и побледела. „Заливајући цвијет кроз танку свиралу“, како ју је отац дирао.

— Госпођица Недићева нешто компонује — избрбљао се индискретни стари хоровођа пред доктором Пашковићем.

— Госпођицу Недићеву нешто компонује — поправљао је доктор.

Стари хоровођа је само жмирнуо очима. Њему се чинило да то на једно излази.