И свирала је нешто прекрасно. Складно, готово и цело, са тако чистим мотивом и тако савршеним тонским гибањем, као да је ту ствар такт по такт проучавала.

Сутра дан је се међутим није више сећала. Ни ње, ни свих оних других мотива из тога чудног, богатог времена своје маште. Недић се љутио, а Ана се слатко смејала. Сва некако раскошна, она није осећала никакву потребу да нешто чува и оставља. Све те инспирације , чинило јој се, рађају се и губе се на обиму неког јако пространог круга. А у средишту тога круга треба да букне она екстаза од које је Ана Недићева очекивала велики триумф своје необичне младости.

Долазили су јој и чудно лепи снови. Један се нарочито често понављао. И у будном стању. Манастир. Древан и разрушен. Вихори долећу са свих страна, и пуне му пукотине земљом и клицама. По рушевинама почиње да вијуша и пузи разноврсно цвеће. Коренчићи и жилице раскивају даске и дробе камење . Стоји црква од живе мрежице биља са два висока љиљана као два витка торња. А унутри је Христов гроб. Плаштаница је од мириса. А Исус није мртав, него спава. Њега и цвеће успављује глас младог једног монаха.

— Ана, тебе канда напушта слух — шалио би се Недић. — Двапута те већ једно исто питам.

— Слушам нешто друго, па не чујем тебе. Не певаш ми доста лепо.