III.

Долазак монаха Иринеја у Богородичину Цркву имао је на Ану Недићеву силан утицај. Страстна њена наклоност ка музици, ка музичкој помпи, још се удубила, чисто се сама у себе урила. Живот Анин се тако сузио, да је најзад постао просто пратилац једног превлађујућег осећања. Све више је Ану савлађивало убеђење да цео њен живот треба да буде завет. Завет лепоти и уметности Кандилце једно, које има душу само зато да ужива што гори. Гори, ужежено за славу онога што души не да да се смути.

Наилазила је на Ану врста екстатичних музичких момената. Интерпретација појединих врло тешких ставова постајала јој је одједаред јасна, усхићавале су је најфантастичније идеје црквених и духовних представа и концерата , извирали су однекуд, из прстију или из душе њене, неки сасвим непознати мотиви. Једне вечери, кад је Недић већ био легао, отворила је Ана неочекивано врата од његове спаваће собе:

— Слушај, сад ми је одједаред дошло да свирам молитву пре спавања.