малим Христом. А кад заједно са свештеником раскрили Царске Двери, онда је он онај који је анђео олтара и душа цркве, а свештеник је крај њега тако човечански нејак, тако грешнички сиромах.

Монах Иринеј је гласом својим тешио, и стварао необичну неку, музички идиличну везу између цркве, себе и оних који га слушају. А појавом својом је монах Иринеј или заповедао , или заносио. Стојећи на амвону, с подигнутим ораром и очима, као да је бацао на душе сенку великог и страшног крста који је носио Јован у пустињи. А стојећи на Великим Дверима, префини фреско бачен на тавнину олтара и уоквирен у злато резотина и кадифу завесе, бацао је у душе прегршти усхићења што има Бога и Цркве, и што Бог и Црква имају њега.

Диван је био тај нови ђакон Богородичине Цркве! Људи су долазили да га чују, људи су долазили да га виде. У тамно вишњикастом стихару са Воздухом свенутих старинских боја, или у златном стихару са сафирно плавим Воздухом, са светињом на плећима и светињом у рукама, са кадионицом, која му као мирно јагње лежи на десној мишици , и са оном чудесном, безмерном моћи у грудима — смерно корачање његово за време Великог Входа, то је било корачање краља који улази у олтар да преко златне круне своје пребаци црни калуђерски вео.