У прве дане, под јачином првих утисака, Ана није успела да у све појединости разложи необичну појаву новога ђакона, и да способности његове оцени по најбољим њиховим ефектима . То је долазило постепено, у виду многобројних пријатних откривења и изненађења.

Тај служитељ божји као да је донео неке тајанствене кључе, којима је отварао незнане погледе не само у цркву, и оно што се у њој дешава, него кроз цркву и некуда даље, у нека давно прошла времена, ка неким порушеним и попаљеним олтарима, чија светиља у срцима нашим треба да тиња. Монах Иринеј, стојећи пред Трпезом прав и светао као арханђелско копље, са дискосом и Христовим телом пред челом, и са старим ничице простртим свештеником крај ногу, чинио се Ани Недићевој као један од оних древних ђакона пећске патријаршије, који су имали моћ да нас, несрећне и пале, расељене међу Турке, Млечиће и Угре, уздигнутим Светим Дарима и звекетом кадионица одрже да не клонемо, да се не изгубимо и сасвим не умремо.

Ах, како је необичан био тај нови ђакон Богородичине Цркве! Кад би изашао на северне двери и долазио ка средини солеје, то је било као кад вечерња мирна светлост клизи по усамљеном путу. На амвон се пењао и са њега силазио као да лебди и тле ногама не додирује. Кадионицом је махао као да на оним сребрним ланчићима љуља колевку са